l0la

Сезону радовања и ишчекивања отворили су Mazzy star.

Друга недеља је готова.

Верујем најненаучније могуће да је регенеративна моћ матичних ћелија срца безгранична и да оне сад стрпљиво крпе око зјапа.

Верујем да се живи и док се радови изводе. И да се ужива. И планира. И после ишчекује и маштари и цупка од нестрпљења.

Верујем да је важно изделити време краткорочним циљевима и радовати се од испуњења до испуњења.

Верујем да ћу умрети свакако и да ништа од овога неће бити богзнакако важно (осим мени и осим сада).

www.felixviscarret.com/canciondeinvierno.html

Негде на пола пута од улице у којој сам живела сама до клупе на којој се самује са погледом на бродове који чекају свој ред су њих двоје; све зависи од угла под којим им се прилази; искоса, њену фигуру око рамена заштитнички обухвата његова рука, обоје посматрају море (она вероватно сањари и у сваком тренутку ће наслонити главу на његово раме); наиђе ли се окомито, простор који их раздваја, сва празнина од њене погнуте главе до његовог пустог и далеког рамена сваки пут ме загрцне, срећа па више не живим близу...

Нагло прекида причу и устаје смакнувши леви ремен ранца, углављује цигарету између усана и нагиње се не би ли ранац склизнуо напред, упућује ми заверенички осмех, савија главу док претура по преградама (пожелим да га помазим по коси) и сав поносан вади смеђу коверту, кез од ува до цигаре до ува; и пре него отворим знам да ће бити гепард са једне и деверика са друге стране.

Све ће бити у реду, неваљали мој дечаче, све ће бити у реду.

Врпца која је издржавала трзања и отимања два стернума се истопила од једне ка другој кости у све слојеве коже до stratum corneum; потом је једино по фином филму зноја могуће рећи где тачно престају моји и почињу нови слојеви, пратећи верно редослед као одраз у огледалу назад до стернума... Близина ме представља новим мирисима, превојима, треморима и уздасима, спријатељујујемо се лако и учим њихова имена, права имена, долазе на позив као тек припитомљене животиње, још плахе и страшљиве, али радознале и жељне.

Дуго, дуго после лежим будна и сама страхујући да је дато превише.

У јутра кад кренем да у трци побеђујем мрак и увелико сам будна док се он још простире од жица до антена квадратића неба који следује прозору, у мојој великој шољи на нацртане мачке уместо хладне, летње друштво у кревету ми прави врућа и јака кафа.

(Срећом те имам у бочици, прснем на зглоб и voila...)